M.L.

Franjo Mihalić traži priznanja NDH

Autor: Marko Lopušina

Pod stare dane šampion pet država traži od Zagreba za sebe ordenje i ulicu u prestonici Hrvatske, jer je, kaže trčao za države dvojice Hrvata, i Pavelića, i Tita.

Franjo Mihaljić je jedini jugoslovenski, to važi za sve zemlje bivše Jugoslavije – Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu – osvajač olimpijske medalje u maratonskom trčanju. Ta činjenica je na snazi i sada, jer atletičari u disciplini trčanje iz bivših republika i novih država nisu uspeli da se približe tom uspehu i rezultatu 2:26,32 koji je Franjo Mihalić postigao na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. godine osvojivši srebrnu medalju u maratonu.

Danas je Franjo Mihalić, za koga je pokojni Artur Takač uvek govorio da je apsolutno najveći hrvatski trkač svih vremena, Beograđanin, jer od Drugog svetskog rata ne zna za drugi dom i drugu adresu sem Atletskog kluba Partizan gde, od 1947. do danas, provodi sve svoje dane. U knjizi "Trčanje je moj život" Danka Vasovića, koju je izdao novosadski "Prometej" ove jeseni, sam Franjo priznaje da ga svi zovu Jura, i da kao istinska legenda sjedinjuje u sebi staru dobru Jugoslaviju.

– Mihalić je za ovih 75 godina koliko se bavi atletikom nastupao je za pet država, najpre za Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca do početka Drugog svetskog rata, zatim za NDH i dobro pamti i poglavnika Antu Pavelića. Posle rata u Zagrebu,u Banskim dvorima predao je Titu cveće i bio prvi nosilac štafete u ime naroda Hrvatske, a i imao je i više ličnih susreta sa legendarnim vođom jugoslovenskih partizana i predsednikom Jugoslavije – utvrdio je njegov biograf Danko Vasović.

Franjo Mihalić, koji je rođen 9. ožujka 1920. godine u Ludini kraj Kutine. Sin krojača Josipa i kućanice Veronike, najstariji je aktivni trkač u svetu. U vreme NDH bio je višestruki reprezentativac i pobednik u Bratislavi, Budimpešti, Sofiji, Subotici i Bukureštu. Osmog aprila 1941. seća se, bio je u trci na zagrebačkom stadionu Mladost, kada je počeo Drugi svetski rat u Jugoslaviji.

Pravdao se spotrom, trenzima, nastupima

Samo dve nedelje posle nemačkog napada 22. aprila Ante Pavelić je proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku koja je, kako je rekao okupljenim Zagrepčanima sa balkona Neovisna i nikada nije bila veća u svojoj istoriji. Mihaljić je, kaže, bio atletičar državnog tima NDH:

– Za vreme rata od 1941-1945. živeo sam u Zagrebu i bio sam član Atletskog kluba koji se zvao Konkordija i trčao za klub 5 i 10 kilometara. U to vreme više puta sam bio pobednik na Krosu NDH i na igralištu Mladosti na Savi. U toj državi ja nastupam na nekoliko takmičenja u inostranstvu i to sve trke na 3000 m na atletskoj stazi. Prva trka mi je bila u Bratislavi, gde sam pobedio u jakoj konkurenciji. Druga trka bila je u Bukureštu gde sam opet uspeo da budem prvi na atletskoj stazi. Treća trka bila je u Mađarskoj i to u Subotici koja je bila pod nemačkom okupacijom, a četvrta u Budimpešti. Ja sam ipak doneo četiri pobede za NDH. Tako da sam se izvlačio od vojske sa sportom. Već sam bio poznat atletičar. Međutim, ipak se pred sam kraj rata dogodilo da sam obukao domobransku uniformu u jednoj zagrebačkoj kasarni – seća se slavni maratonac.

Bio je zaljubljen u Boženu Jurković koja je stanovala na Šalati, ali je neko prijavio i ona je završila u logoru Jasenovac.

– Često kad sam trenirao ili šetao imao sam prilike i da vidim Antu Pavelića. Prošao bih i pored njegove vile u naselju Šestine na putu za Sljeme. Da budem iskren, tražili su i da se učlanim u ustaški pokret, ali ja sam nekako uvek uspeo da to izbegnem pravdajući se sportom, treninzima i nastupima. Bio sam zadovoljan, umesto da budem u borbi i na frontu ja bih samo protrčao pored ustaške komande u Zvonimirovoj ulici – ispovedao se Jura piscu Danku Vasoviću iz Beograda.

'Nije pošteno da se ne ceni moj trud i reke znoja'

I požalio da su ga i ustaše, a potom i partizani nagrađivali samo diplomama, peharima, majcama i šorcevima. Kasnije ga je Tito vrbovao da postane njegov komunista, ali je Mihalić odbio.

– Nije u redu što danas nisam ispoštovan i to se ne ceni taj moj toliki trud i reke znoja koje sam prolio i za reprezentacije NDH i Jugoslavije – ali se u svojoj 92 godini života Franjo Mihalić.

U majicama Partizana i jugoslavenske vrste 28 puta rušio je državne rekorde u trčanju na 5, 10, 20 i 25 km, i na jedan sat. Ističe da mu do danas nitko nije premašio najbolje vreme na 25 km iz 1965. Posle devedesetih takmičio se i nastupao za SCG, a zatim pod zastavom Srbije. Njegovo ime je ispisano u svim sportskim enciklopedijama sveta. I tako je slavni Miha ili Jura, kako ga svi u Atletskom klubu Partizan zovu, verovali ili ne, do predvečerja Olimpijskih igara u Brazilu i dalje jedina naša olimpijska medalja u maratonskom trčanju.

– Pod stare dane šampion pet država traži od Zagreba za sebe ordenje i ulicu u prestonici Hrvatske, jer je, kaže trčao za države dvojice Hrvata, i Pavelića, i Tita. U Beogradu su mu obećali da će ga voditi na Olimpijadu u London, kao počasnog člana OK Srbije, ali su ga obmanuli, kaže Danko Vasović.

Zato Franjo Mihalić sedi kod kuće, lista svoju novu biografiju "Trčanje je moj život" i čeka da ga neko iz Srbije ili Hrvatske odvede na naredne Letnje olimpijske igre u Brazil.

Autor:Marko Lopušina
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ali ne nužno i stavove portala Dnevno.hr. Molimo čitatelje za razumijevanje te suzdržavanje od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Portal Dnevno.hr zadržava pravo obrisati komentar bez najave i/li prethodnog objašnjenja.